U radu se vrši analiza i upoređivanje instituta krajnje nužde sa institutom nužne odbrane. Ova dva osnova isključenja protivpravnosti imaju značajne sličnosti, ali se i značajno razlikuju po svojoj prirodi i uslovima za primenu. I u pogledu uslova koji su u zakonu na identičan način postavljeni, dolazi se do zaključka da mogu postojati značajne razlike koje proizlaze iz njihovog dovođenja u vezu sa drugim uslovima za primenu ovih instituta i zasnivaju se na teleološkom i sistematskom
tumačenju. Na primer, istovremenost kod krajnje nužde ako se poveže sa pojmom opasnosti može imati drugi smisao nego istovremenost kod nužne odbrane. U nekim slučajevima je teško izvršiti razgraničenje krajnje nužde i nužne odbrane. Ukoliko u konkretnom slučaju nije moguće sa sigurnošću izvršiti to razgraničenje, prednost bi trebalo dati nužnoj odbrani. Kroz upoređivanje sa nužnom odbranom, u radu se raspravlja i više spornih pitanja kod krajnje nužde. Neka od njih nisu do sada bila uočena i razmatrana u domaćoj literaturi. Zaključuje se da upravo komparacija ova dva instituta omogućava da se jasnije sagledaju i reše
određeni problemi koji se javljaju u vezi sa shvatanjem i preciziranjem pojedinih uslova za primenu instituta krajnje nužde.
KRIMINOLOŠKI POGLED NA NASILNIČKI KRIMINALITET
Prof. dr Đorđe Ignjatović,
pp: 27-42
Rad se bavi samo nekim od kriminoloških aspekata nasilničkog kriminaliteta. Nastoji se odgovoriti na tri pitanja: šta je kriminalno nasilje; otkuda toliko interesovanje ljudi za njega; i koje metodološke strategije i tehnike istraživanja su najpogodnije za proučavanje ovog tipa kriminalne aktivnosti? Posle ukazivanja na značenje izraza kakvi su „agresija“ i „nasilje“ i kratkog podsećanja na faktore koji ih izazivaju, data je i klasifikacija ovakvih dela i ukazano na one njihove aspekte kojima se bavi kriminologija. Izlaganje se zatim koncentriše na razloge koji doprinose velikom interesovanju građana za dela nasilničkog kriminaliteta, pri čemu se izdvajaju emocionalno interesovanje (kao spoj straha od zločina, podsvesne želje da se oni izvrše i težnje za osvetom), činjenica da ovakva dela napadaju na najvrednija dobra pojedinca i troškovi koje izazivaju (njihova „cena“). Nadalje, izlaže se i o nekim metodološkim problemima sa kojima se
kriminolozi sreću pri proučavanju kriminalnog nasilja i ukazuje na neke inovacije u toj oblasti. U zaključnim razmatranjima ukazano je da smo još uvek daleko od zadovoljavajućeg poznavanja osnovnih problema nasilničkih delikata, u čemu se nalazi deo objašnjenja zašto još nema smišljene i delotvorne kontrole ovakvih dela. Nabrojani su i ostali razlozi i ukazano na potrebu da se kriminološka istraživanja usmere u tom pravcu.
NOVI ZKP RS I POJEDNOSTAVLJENE FORME POSTUPANJA U KRIVIČNIM STVARIMA
Prof. dr Stanko Bejatović,
pp: 43-69
Predmet analize u radu su pitanja vezana za kriminalno-političku opravdanost i normativnu razdradu pojednostavljenih formi postupanja u krivičnim stvarima u novom ZKP RS. Posmatrano sa aspekta svoje arhitektonike predmetna problematika je obražena kroz tri grupe pitanja i zaključna razmatranja. Prva grupa pitanja tiče se opštih napomena o procesu reforme srpskog krivičnog procesnog zakonodavstva i njegovih ciljeva, dok je druga grupa pitanja posvećena analizi kriminalno-političkih razloga koji su doveli do ozakonjenja pojednostvaljenih formi postupanja u krivičnim stvarima uopšte kao jednom od važnijih obeležja procesa reforme srpskog krivičnog procesnog zakonodavstva. Među ne malim brojem ovih razloga posebna pažnja je posvećena stvaranju normativne osnove za
povećanje efikasnosti krivičnog postupka putem normiranja pojednostavljenih formi postupanja u krivičnim stvarima. Treća (centralna) grupa pitanja tiče se analize pojedinačne normativne razrade pojednostavljenih formi postupanja u krivičnim stvarima u novom ZKP RS. To su: Sporazum o priznavanju krivičnog dela; Ročište za izricanje krivične sankcije; Neposredna optužnica; Podizanje optužnice na glavnom pretresu; Skraćeni krivični postupak i načelo oportuniteta
krivičnog gonjenja. Na kraju rada data su zaključna razmatranja u kojima je autor dao svoje viđenje kriminalno-političke opravdanosti i kvaliteta normativne
razrade pojednostavljenih formi postupanja u novom ZKP RS.
OSNOVI KRIMINALISTIČKE ISTRAGE
Prof. dr Milan Škulić,
pp: 71-98
Rad se odnosi na osnove kriminalističke strategije, pod kojom se podrazumeva opšti, generalni i sistematski razvijen i usmeren pogled na osnovne osobenosti kriminaliteta, kako uopšte, tako i u odnosu na njegove pojedine forme, te sistemsko proučavanje osnovnih uzroka i pojavnih oblika kriminaliteta, kao i globalno planiranje, a potom i konkretnu realizaciju opštih oblika i načina reagovanja nadležnih državnih organa na kriminalitet kao pojavu ili neke njegove forme, bilo
s obzirom na vrstu krivičnih dela (poput na primer, organizovanog kriminaliteta, privrednog kriminaliteta itd.), bilo s obzirom na kategoriju učinilaca krivičnih dela (kao što su na primer, krivična dela maloletnika, krivična dela serijskih učinilaca ili učinilaca iz navike i sl.), a moguće je da se radi i o kombinovanim formama, kako prema vrsti krivičnih dela, tako i prema kategoriji tipičnih učinilaca (gde na primer, spadaju određena osobena krivična dela nasilja, poput na primer nasilja
u porodici), uz razvijanje najopštijih metoda podobnih za suzbijanje kriminaliteta kao pojave ili pojedinih oblika i vrsta kriminaliteta.
STRAH OD ZLOČINA (FEAR of CRIME)
Prof. dr Ivana Simović-Hiber,
pp: 99-114
Autor pokušava da fokusira neke osnovne dileme: da strah od zločina (ni)je isto što i rizik od zločina, da strah od zločina (ni)je isto što i zabrinutost zbog zločina i da se strah od zločina (ne) može izjednačiti sa stanjem ranjivosti. Teze su proveravane shodno dostupnom empirijskom materijalu i teorijskim uopštavanjima. Prikazane su hipoteze: da je strah od zločina socijalni problem, da statistički pokazatelji povećanja obima zločina izazivaju osećaj nesigurnosti ili strah od zločina, da li je „bes” kao reakcija na zločin nova vrsta straha od zločina ili zanemarena, a najnormalnija reakcija na zločin?, da mediji bitno utiču na formiranje straha od zločina, da strah od zločina vodi jačanju osećanja građana (javnog mnjenja) da treba pooštriti represivne mere prema zločincima (punitivne tendencije). Osnovna pitanja su očekivano ostala bez odgovora, naime da li je strah posledica ranjivosti ili je ranjivost posledica straha, i da li strah od zločina kao specifičan osećaj nesigurnosti jača iracionalne stavove i postupke. Može se primetiti da teorijski tekstovi generalno radije istražuju uzroke straha na individualnom, čak psihološkom nivou, nego što predlažu kako strah od zločina i ranjivost treba redukovati kao činilac koji remeti normalno ljudsko ponašanje i funkcionisanje društva.
KRITERIJUMI IZBORA VASPITNE MERE ZA MALOLETNE PRESTUPNIKE
Prof. dr Snežana Soković,
pp: 115-129
Zakon o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica predviđa osamnaest vaspitnih mera, evidentno daje prednost vaspitanju u odnosu na kažnjavanje i opravdano težište krivično pravne intervencije u slučaju maloletnih prestupnika temelji na sistemu vaspitnih mera. Uvo|enjem novih vaspitnih mera (posebne obaveze) i modifikovanjem i proširivanjem registra već postojećih mera stvaraju se uslovi za vrlo visok nivo individualizacije krivične sankcije i izbor jedne mere, ili kombinacije mera, adekvatnih potrebama vaspitanja i zaštite upravo konkretnog maloletnika i delatnih u pogledu konkretne individualne etiologije delinkventnog ponašanja. U tom smislu su zasnovana i očekivanja da će praktična primena vaspitnih mera ostvariti sve konceptualno-teorijske prednosti ove brojne kategorije krivičnih sankcija, odnosno da će omogućiti pružanje zaštite i pomoći, vršenje nadzora, stručno osposobljavanje u
cilju razvijanja lične odgovornosti maloletnika, njegovog vaspitanja i pravilnog razvoja njegove ličnosti, adekvatno upravo potrebama konkretnog slučaja maloletničkog prestupništva. Istraživanja sudske prakse primene vaspitnih mera, međutim, pokazuju da se realno visoki potencijal ovih mera u prevenciji i suzbijanju maloletničke delinkvencije ostvaruje u znatno skromnijem obimu od očekivanog, i da izbor vaspitne mer e u praksi nije rezultat pre svega procene
konkretnih potreba postupka, odnosno maloletnika, nego je u istoj meri, ako ne i više od toga, diktiran postojanjem ili nepostojanjem realnih uslova za izvršenje određene vaspitne mere.
OŠTEČENI KAO SUBJEKT KRIVIČNOG POSTUPKA U SVJETLU NOVOG ZAKONIKA U KRIVIČNOM POSTUPKU CRNE GORE
Prof. dr Drago Radulović,
pp: 131-144
U radu se analizira položaj oštećenog kao subjekta krivičnog postupka shodno novom Zakoniku o krivičnom postupku. Prikazuje se položaj oštećenog kao glavnog subjekta i kao sporednog subjekta u krivičnom postupku. Promjena koncepta istrage i njeno povjeravanje državnom tužiocu uticalo je na promjenu položaja oštećenog kao tužioca u dijelu koji se odnosi na preuzimanje gonjenja od državnog tužioca, jer ne može ni zahtijevati niti voditi istragu, nego ide na
neposredno optuženje. U zamjenu za dosadašnju mogućnost da zahtijeva sprovođenje istrage oštećeni može da zatraži od sudije za istragu da preduzme određene dokazne radnje prije nego što podigne optužnicu. Položaj oštećenog kao sporednog krivičnoprocesnog subjekta je novim Zakonikom unaprijeđen i u pogledu mogućnosti prisustvovanja preduzimanju krivičnoprocesnih radnji i predlaganja dokaza. Kada je riječ o novim institutima u Zakoniku, kao što su
diverzija krivičnog postupka i sporazum o priznanju krivice, njegova uloga je značajna.
ULOGA USTAVNOG SUDA BOSNE I HERCEGOVINE U ZAŠTITI PRAVA NA AZIL
Akademik prof. dr Miodrag N. Simović,
Doc. dr Vladimir M. Simović
pp: 145-163
Pravo na azil spada među osnovna ljudska prava, a određeno je članom 14. Opšte deklaracije o pravima čovjeka, prema kojem ovo pravo mogu tražiti i u njemu uživati lica koja su prebjegla u drugu zemlju zbog različitih vrsta progona u zemlji porijekla. Ovo pravo ne mogu tražiti lica koja su u svojim zemljama tražena radi nepolitičkih prestupa ili zbog djela suprotnih ciljevima i načelima Ujedinjenih nacija. Pravo na azil imaju izbjeglice, kojima je takav status priznat međunarodnim pravom, te svi koji se nalaze van vlastite zemlje i u nju se ne mogu vratiti zbog osnovanog straha da bi u toj zemlji mogli biti podvrgnuti nasilju ili progonima. Priznanje takvog pravnog statusa ostvaruje se u zemljama koje su potpisale posebne sporazume s Ujedinjenim nacijama ili od strane UNHCR-a. U tom smislu, politički azil je poseban slučaj prava na azil. Odredbom člana III/1.f) Ustava Bosne i Hercegovine utvrđena je isključiva nadležnost institucija BiH u oblasti politike i regulisanje pitanja imigracija, izbjeglica i azila. Iako pitanje azila spada u nadležnost države Bosne i Hercegovine, Ustav BiH ne navodi izričito „pravo na azil” u katalogu prava i sloboda predviđenim članom II/3 Ustava BiH. Za razliku od Ustava BiH, kao i Ustava Republike Srpske, Ustav Federacije Bosne i Hercegovine u članu 2(1) i) navodi da će Federacija BiH posebno osigurati da sva lica na teritoriji Federacije uživaju pravo na azil. U okviru apelacione nadležnosti Ustavni sud Bosne i Hercegovine bavio se i pitanjem azila i ostalih statusnih pitanja stranih državljana. U svojoj dosadašnjoj praksi u oko 30 predmeta Ustavni sud je rješavao pitanja stranih državljana, i to sa različitih aspekata. Obrađivana su, između ostalog, pitanja poput azila – međunarodne zaštite, privremenog boravka stranih državljana, stavljanja pod nadzor stranaca i protjerivanja. U ovim odlukama razmatran je širok spektar prava iz Evropske konvencije za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Ustava Bosne i Hercegovine. Pokretala su se pitanja iz čl. 3, 5, 6, 8. i 14. Evropske konvencije, kao i člana 1 Protokola broj 7. i člana 2. Protokola broj 4 uz Evropsku konvenciju.
МЕРТЫЕ ПОДОЗРЕВАЕМЫЕ НЕ ЗАМОЛЧАТ
проф. др Игор Леонидович Трунов,
pp: 165-178
14 июля 2011 г. состоялось историческое постановление Конституционного Суда РФ (No 16-П) по делу о проверке конституционности положений п. 4.1 ст.24 и п.1 ст. 254 УПК РФ. Право на защиту достоианства человека, распространяется не только на период жизни человекова, она обязывает государства по созданию правовых гарантий по защите чести и доброго имени и умрешего, сохранение достойного отношения к нему, которые в свою очередь, предполагает обязанность компетентых органов сходим из необходнимости обеспечить его близких родственников умершего доступ к правосудию и судебную защиту в полном обьеме, как это следует из статьи. 46 Конституции российской федерации в сочетании с искусством. 6 Конвенции о защите прав человека у основных свобод.
MISTAKE IN ECONOMIC CRIMINAL OFFENCES
Vid Jakulin, LL.D.,
pp: 179-197
The article deals with mistake of fact and mistake of law with special accent on mistake in economic criminal offences. The author advocates the standpoint that we should differentiate between the effect of mistake of law in the case of acts of commission and acts of omission. The author advocates the standpoint that we should consider about the solution, that mistake of fact can exclude also negligence, at least recklessness. The author finds that on the one hand exists risk for erosion of law because of excessive “subjectivisation” due to admittance of the effect of mistake also for crimes of negligence, but on the other hand denial of this effect opens the door for strict liability. The author calls attention to the particularities of mistake in economic criminal offences and finds, that despite the differences between mistake of fact and mistake of law in the modern criminal law it is more important to differentiate between evitable and/or inexcusable and inevitable and/or excusable mistake than between mistake of fact and mistake of law.
NAČELO OPORTUNITETA KRIVIČNOG GONJENJA U KRIVIČNOM POSTUPKU SRBIJE
Prof. dr Vojislav Đurđić,
pp: 199-219
U radu se oportunitet krivičnog gonjenja shvata kao načelo kojim se rešava pitanje obaveznosti gonjenja za oficijelna krivična dela, i to u marginama javnog interesa. Tumači se da je polje vađenja načela oportuniteta isključivo vezano za javnog tužioca i oficijelna krivična dela, a da je njegov realni domašaj prethodno omeđen širinom zakonskog koncepta krivičnog dela. U okviru rasprave o kriminalno političkim razlozima kojima se u teoriji pravda načelo oportuniteta i razlozima koji se i uporednom pravu propisuju za njegovu primenu, izvodi se zaključak da je reč jednom diverzionom modelu, protkanom idejama konsesualne
i restorativne pravde, čija je svrha racionalizacija krivičnog postupka i postizanje nekih vanprocesnih i političkih ciljeva. Na bazi analize sadržaja oba načela uređenja krivične tužbe, autor ukazuje na njihove razlike ali i sličnosti, na čemu zasniva shvatanje da je načelo oportuniteta korektivno i komlementarno načelo u odnosu na načelo legaliteta krivičnog gonjenja, a ne samo suprotstavljeno načelo. Poslednji deo rada sadrži kritički intoniranu analizu propisanih slučajeva oportuniteta gonjenja u srpskom krivičnom zakonodavstvu.
Tokom šezdesetih i sedamdesetih godina u SAD su sprovedeni neki vrlo zanimljivi eksperimenti iz oblasti socijalne psihologije. Najpre je Stenli Milgram na Univerzitetu Jel, sproveo jedan eksperiment, kojim je pokazao da je veliki broj, čak preko 60 odsto ljudi spremno da izvršava, sprovodi svakojaka naređenja, pa čak i ona za koja shvata da su moralno negativna i nedopustiva. U pitanju je odnos između, sa jedne strane poslušnosti, a sa druge strane autoriteta. Eksperiment je pokazao da najveći broj inače sasvim običnih i dobrih ljudi jeste spreman da se podredi autoritetu nalogodavca i da poslušno izvršava čak i one naredbe za koje inače oseća da su moralno problematične. Kasnije je jedan drugi psiholog, Filip Zimbardo sproveo sličan eksperiment. Na Univeryitetu Stanford on je improvizovao zatvor i svoje studente podelio u dve grupe, dodelivši jednima uloge čuvara, a drugima uloge zatvorenika. Planirano je bilo da eksperiment
traje dve nedelje, ali je on prekinut već posle nekoliko dana, jer su se studenti isuviše uživeli u uloge koje su igrali, pa su čuvari postali vrlo brutalni. Tako su obični, dobri ljudi postali zli, a Zimbardo je napisao knjigu „Luciferov učinak – kako dobri ljudi postaju zli“ gde je objasnio da uloge koje ljudi igraju, vrlo često od njih prave zle ljude koji čine zlo. Autor ovog članka smatra da su ovi eksperimenti i ova istraživanja vrlo značajna za kriminologiju i krivično pravo.
KRIVIčNOPROCESNI I KRIMINALISTIČKI ASPEKTI OSNOVA SUMNJE U PREDISTRAŽNOM I ISTRAŽNOM POSTUPKU U ZKP SRBIJE OD 2011. GODINE
Prof. dr Branislav Simonović,
pp: 233-251
Rad je posvećen analizi pravnih normi kojima se u Zakoniku o krivičnom postupku iz 2011. godine, normira pojam i mesto osnova sumnje u novom konceptu krivičnoprocesnog zakonodavstva Srbije. Prvi deo rada posvećen je analizi osnova sumnje sa krivičnoprocesnog aspekta. Pokušalo se dokazati da su navedenim zakonskim rešenjem prekršeni neki od osnovnih teorijskih postavki krivičnog procenog prava. U drugom delu rada izvršena je kriminalistička analiza osnova
sumnje i ostalih oblika verovatnoće koje propisuje Zakonik. Pokušalo se dokazati da su neka rešenja usvojena u Zakoniku u suprotnosti sa osnovnim principima kriminalističkog rada sa osnovima sumnje (indicijama) i da usled pogrešnih zakonskih rešenja mogu da se pojave problemi u praksi i teorijskom shvatanju i tumačenju instituta. Posebno je analizirana zakonska definicija osnova sumnje, kao i procesne i kriminalističke konsekvence zakonskog rešenja po kome je potreban isti stepen verovatnoće (osnov sumnje) za pokretanje predistražnog i istražnog postupka. Kritički je analizirano i usvojeno rešenje da se pored zadržavanja predistražnog postupka, istraga može voditi protiv nepoznatog izvršioca krivičnog dela. U radu je razmatrana dvojna uloga indicija (osnova sumnje)
kao orijentaciono-eliminacionih činjenica i indicija sa dokaznom vrednošću (indicija kao posrednih dokaza).
SELEKTIVNO KRIVIČNO GONJENJE PRED MEĐUNARODNIM KRIVIČNIM SUDOVIMA
Prof. dr Božidar Banović,
pp:
Krivično gonjenje pred međunarodnim krivičnim sudovima je u isključivoj nadležnosti tužilaca. Tužioci, koristeći svoja diskreciona ovlašćenja, vrše selekciju lica protiv kojih će inicirati pokretanje postupka. Praksa međunarodnih krivičnih tribunala za bivšu Jugoslaviju i Ruandu pokazuje da je ta selekcija bila zasnovana kako na pravnim, tako, u znatnoj meri i na političkim kriterijumima. U ovom radu kritički se analiziraju diskreciona ovlašćenja tužilaca pred Međunarodnim
krivičnim tribunalima za bivšu Jugoslaviju i Ruandu, ali i mehanizmi sudske kontrole koji bi trebalo da utiču na prevenciju njihove zloupotrebe.
ŠTA ZNAMO O TRGOVCIMA LJUDIMA U SRBIJI: POSTOJEĆI PODACI I NJIHOV ZNAČAJ ZA KREIRANJE ADEKVATNE POLITIKE SUZBIJANJA I PREVENCIJE
Prof. dr Vesna Nikolić-Ristanović,
pp: 267-284
Rad ima za cilj da, kroz analizu raspoloživih podataka o trgovcima ljudima u Srbiji, doprinese proširivanju ograničenih saznanja o njima. Slika o trgovcima ljudima koja se dobija iz različitih izvora podataka u Srbiji upoređena je sa slikom dobijenom iz podataka iz drugih zemalja u razvoju. Takođe, namera rada je i da analizira
podatke o trgovcima ljudima koji se mogu dobiti iz različitih izvora u Srbiji, i da utvrdi šta možemo saznati iz njih i kog kvaliteta su raspoložive informacije. Najzad, autorka nastoji da identifikuje moguće implikacije kvaliteta podataka o trafikerima na kreiranje adekvatne politike suzbijanja i prevencije.
SPECIFIČNOSTI OPAŽANJA DECE – SVEDOKA
Prof. dr Snežana Brkić,
pp: 285-309
Uprkos naučno-tehničkom progresu, svedoci su i dalje važno i veoma često dokazno sredstvo u krivičnom postupku. Kod subjektivnih dokaznih sredstava veoma je važna pravilna ocena verodostojnosti iskaza saslušavanih lica. Zato sudija pored pravnih, mora da poseduje i vanpravna znanja. Autor ukazuje na značaj poznavanja psihičkih funkcija i psihičkih svojstava koji su tesno vezani za davanje svedočkog iskaza. U fokusu rada je samo jedan psihički proces – proces opažanja i samo jedna kategorija svedoka – deca. Dat je opšti pojam oseta i opažaja i ukazano na neke karakteristike opažanja dece. Obrađeni su oni subjektivni faktori opažanja kod kojih se javljaju izvesne specifičnosti kod dece, bilo u kvalitativnom, bilo u kvantitativnom smislu. Analizirani su sledeći subjektivni faktori: anatomski faktor i njegov uticaj na ograničene perceptivne sposobnosti dece: iskustvo, pažnja, interesovanja, motivi, emocije, sugestija i sugestibilnost.
ODNOS JAVNOG TUŽILAŠTVA I POLICIJE U SVETLU NOVOG ZAKONIKA O KRIVIČNOM POSTUPKU
prof. dr Goran P. Ilić,
pp: 311-324
U radu je sagledan odnos javnog tužilaštva i policije. To je učinjeno najpre kroz uporednu analizu rešenja koja postoje u zemljama članicama Saveta Evrope. Autor ističe da se mogu razlikovati kontinentalna i engleska koncepcija odnosa javnog tužilaštva i policije. Uz ukazivanje na razlike, njihov zajednički imenitelj je praktično rukovodeća uloga policije u prikupljanju dokaza u toku pripremne faze postupka. Nakon toga su razmotrene odredbe novog Zakonika o krivičnom postupku. Analizirana su rešenja kojima se precizira odnos javnog tužilaštva i policje, a čiji ratio legis je nastojanje da javni tužilac postane stvarni rukovodilac predistražnog postupka. Učinjen je osvrt i određene kritičke primedbe koje su upućene pojedinim zakonskim rešenjima.
PREVARE U OSIGURANJU AUTOODGOVORNOSTI
Prof. dr Vladimir Čolović,
pp: 325-340
O prevarama u osiguranju možemo govoriti od kada je i nastalo osiguranje, kao delatnost. Do prevare dolazi na taj način, što se simulira osigurani slučaj ili pojedini elementi oko osiguranog slučaja, kao i podnošenjem lažnog zahteva za naknadu štete. Danas, prevare u osiguranju vezujemo, pre svega, za osiguranje autoodgovornosti, kasko osiguranje vozila, kao i za zdravstveno osiguranje. U radu se govori o prevarama u osiguranju autoodgovornosti, ali se posvećuje pažnja i pojedinim aspektima vezanim za dokazivanje štete u ovoj vrsti osiguranja. Inače, Udruženje osiguravača Srbije je potpisalo Protokol o saradnji u sprečavanju prevara u osiguranju zajedno sa udruženjima osiguravača drugih zemalja u regionu i van regiona. Taj Protokol obezbeđuje razmenu obaveštenja između država
o svim elementima koji ukazuju na prevaru u osiguranju, ali uz poštovanje propisa kojima se reguliše zaštita ličnih podataka. Da bi sistem za sprečavanje prevara u osiguranju autoodgovornosti (ali i kod drugih vrsta osiguranja) funkcionisao, potrebno je stvoriti sistem detekcije i prevencije prevara, kao i definisanje odredaba nacionalnih zakonodavstava koje će regulisati ovu oblast.
KRIMINALCI ILI ŽRTVE KRIMINALACA – TRANSSEKSUALNE OSOBE
Prof. dr Zorica Mršević,
pp: 341-356
Razmatra se medicinska, pravna i društvena situacija transseksualnosti, pojave neprihvatanja sopstvenog pola koja se leči kompleksnim hormonskim i hirurškim zahvatima, a koja je od nedavno zakonski uključena u intervencije finansirane od države. Navode se podaci vezani za rasprostranjenost ove pojave u Srbiji, neshvatanje i nepoznavanje problema društvene sredine i nedaekvatno reagovanje medija, diskriminaciju i nasilje kojem su izložene transseksualne osobe, samoubistva i kompleksnost medicinskih intervencija koje vode ka promeni pola. Posebno su naglašena još uvek otvorena pitanja pravnog identiteta i statusa
transseksualnih osoba. Navedene su i četiri značajne presude Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu koje su donete u korist transseksualnih osoba, Gudvin protiv Ujedinjenog kraljevstva, Van Kuk protiv Nemačke, L. protiv Litvanije i Šlupmf protiv Švajcarske. Zaključeno je da su zakonske promene u Srbiji tek započele u julu 2011, ali da je neophodno da budu kompletirane, najbolje kroz donošenje posebnog zakona kojim bi se regulisao status transseksualnih osoba.
KRIVIČNA ODGOVORNOST ZA PRIMANJE I DAVANJE MITA
Prof. dr Dragan Jovašević,
pp: 357-372
U okviru krivičnih dela protiv službene dužnosti, po svom značaju, prirodi i karakteristikama se izdvajaju korupcijska krivična dela ili krivična dela korupcije. Uostalom, i sama korupcija se smatra kao poseban oblik koristoljubive zloupotrebe službenog ovlašćenja. Dva su osnovna krivična dela korupcije. To su: 1) primanje mita (pasivno podmićivanje) čiji učinilac može biti domaće ili strano službeno ili odgovorno lice i 2) davanje mita (aktivno podmićivanje) koje može da izvrši bilo koje lice. Oba krivična dela imaju više oblika i vidova ispoljavanja, a za njihove učinioce su propisane stroge kazne, kao i druge vrste krivičnopravnih mera kao što su mere bezbednosti: a) zabrana vršenja poziva, delatnosti i dužnosti i b) oduzimanje predmeta (novca ili drugih poklona), odnosno oduzimanje imovinske koristi pribavljene krivičnim delom. U ovom radu se sa teorijskog i praktičnog aspekta analiziraju pojam, sadržina i osnovne karakteristike krivičnih dela korupcije shodno rešenjima iz Krivičnog zakonika Republike Srbije.
SPREČAVANJE I SUZBIJANJE KRIMINALITETA I PROFESIONALIZACIJA POLICIJE
Prof. dr Milan Žarković,
doc. dr Dag Kolarević, doc. dr Zvonimir Ivanović
pp: 373-387
U stručnoj javnosti, ali i među građanima sve češće se postavlja pitanje adekvatnosti postupanja policijskih službenika u pojedinim situacijama, a time i
kompetentnosti policijskih službenika, odnosno profesionalizacije policije uopšte. Istovremeno, sve više se naglašava da je kadrovski potencijal jedan od ključnih faktora i preduslova uspešnosti u radu i razvoju svake organizacije. Ovo je odavno poznato, prihvaćeno i nebrojeno puta potvrđeno u različitim sferama delatnosti. Delikatni i odgovorni poslovi sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta nikako nisu izuzetak, te se i izbor u i obrazovanju izvršilaca tih poslova mora posvetiti dužna pažnja. Cilj ovog rada je da ukaže na nužnost razvijanja kompetencije policijskih službenika kroz školovanje na visoko školskim ustanovama na kojima se, uz oslanjanje na postignuća pionira kriminalistike Republici Srbiji, ova nauka razvija, ali i oplemenjuje iskustvom kriminalista praktičara uključenih u nastavni proces.
DOKAZI I DOKAZNI POSTUPAK U PREKRŠAJNOM POSTUPKU
Prof. dr Ljubinko Mitrović,
pp: 389-401
Utvrđivanje pravno relevantnih činjenica u prekršajnom postupku koje prethodi donošenju pravilnog, zakonitog i pravičnog rješenja o prekršaju jeste jedan od najvažnijih zadataka sudije koji rješava konkretnu prekršajnu stvar. Ove činjenice koje su posebno važne za donošenje te odluke utvrđuju se putem dokaza (dokaznih sredstava) u posebnom tzv. dokaznom postupku. Odredbom stava 2. člana 8. Zakona o prekršajima Republike Srpske propisano je da se odredbe Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske koje se odnose na „Pretres stana i drugih prostorija i lica”; „Oduzimanje predmeta i stvari”; „Ispitivanje osumnjičenog”; „Ispitivanje svjedoka”; „Uviđaj na licu mjesta i rekonstrukcija događaja” i „Vještačenje” mutatis mutandis primjenjuju i u prekršajnom postupku pod uslovom da drugačije nije propisano ovim zakonom. Istom odredbom, propisano je i da se Poglavlje I Zakona o krivičnom postupku Republike Srpske pod nazivom „Osnovna načela” na isti način primjenjuje i u prekršajnom postupku. A jedno od osnovnih načela krivičnog, odnosno prekršajnog postupka jeste načelo slobodne ocjene dokaza. Upravo o poimanju dokaza, postupku dokazivanja i na kraju vrstama dokaznih sredstava u prekršajnom procesnom pravu Republike Srpske, ali i uopšte govori ovaj rad.
NAČELO SLOBODNE OCENE DOKAZA
Prof. dr Saša Knežević,
pp: 403-415
U pokrenutom krivičnom postupku vrši se činjenična rekonstrukcija krivičnog događaja, koji se, potom, supsumira pod odredbe Krivičnog zakonika, čime ovo realno dešavanje dobija pravni izraz. Krunu čitave procesne delatnosti čini sudska odluka, kojom se odlučuje o osnovanosti optužnog akta ovlašćenog tužioca.
Osnovicu presude čini pravno relevantno činjenično stanje, zasnovano na odlučnim činjenicama, utvrđenim na osnovu zakonito izvedenih dokaza. Dokazi predstavljaju gradivni elemenat odlučnih činjenica, i temelj su sudskih odluka. Normativna osnova slobodne ocene dokaza, uključujući i zabranu zasnivanja sudskih odluka na pravno nevaljanim dokazima, čini sadržinu izlaganja koje sledi.
AKTUELNOST UČENJA PROF. DR ŽIVOJINA ALEKSIĆA O TEORIJI I PRAKSI NAUČNOG OTKRIVANJA ZLOČINA (upotreba mehaničkog zapisnika)
Prof. dr Mile Matijević,
pp: 417-429
Zločin kao čin kriminalne djelatnosti lica od davnina je predstavljao problem za organe koji su nadležni za njegovo otkrivanje, razjašnjavanje i dokazivanje. Uz korišćenje tradicionalnih metoda i sredstava u radu zahtjeva se uključivanje nauke, naučne misli, koja bi kroz primjenu naučnih metoda i sredstava doprinela kvalitetnijem rasvetljavanju zločina. Prof. dr Živojin Aleksić je upravo kroz intenzivna učenja kriminalistike, realizovana istraživanja, bavljenje kriminalističkom
naukom i praksom ostavio neizbrisiv trag u tom segmentu razvoja sveukupne kriminalisti~ke teorije i prakse. U ovom radu će se delimično prezentirati učenje profesora u šezdesetim godinama prošlog veka u vezi sa primenom nekih novih metoda i sredstava u krivičnom postupku, kod obezbeđenja ličnih izvora dokaza. Tu se posebno analizira mehanički i tonski zapisnik kroz teoriju i praksu istražne i sudske delatnosti. U okviru analize izvršiće se izvesna komparacija primene
navedenih metoda i sredstava sa današnjim uslovima. Cilj analize je da se sagleda vremenska geneza naučnog otkrivanja zločina, a posebno da se konstatuje u kom pravcu su usmerene savremene kriminalitičke i krivično procesne teorije i prakse otkrivanja i dokazivanja zločina. U radu će se detaljnije razraditi neke profesorove aktuelnosti, u okviru doprinosa naučnog razmatranja načina pribavljanja ličnih dokaza u krivičnom postupku u okviru kriminalističkih i krivično procesnih radnji i ovlašćenja.
ZABRANA PRIBLIŽAVANJA I KOMUNIKACIJE SA OŠTEĆENIM
Prof. dr Đorđe Đorđević,
pp: 431-442
Zabrana približavanja i komunikacije sa oštećenim je nova mera bezbednosti uvedena u naše krivično zakonodavstvo Zakonom o izmenama i dopunama Krivičnog zakonika iz septembra 2009. Ova mera bezbednosti se po našem Krivičnom zakoniku može izreći osuđenom licu u slučajevima ako se opravdano može smatrati da bi prilaženje učinioca oštećenom i komuniciranje sa njim bilo opasno po oštećenog. Ona se sastoji u nekoliko zabrana koje sud može izreći osuđenom licu, a to su: zabrana učiniocu krivičnog dela da prilazi oštećenom na određenoj udaljenosti, zabrana pristupa učinioca u prostor oko mesta stanovanja oštećenog ili oko mesta u kome oštećeni radi, zabrana uznemiravanja oštećenog i zabrana komuniciranja sa oštećenim. U vezi sa samom sadržinom ove mere i uslovima za njenu primenu, a naročito njenim izvršenjem i kontrolom izvršenja postavljaju se brojna sporna pitanja od čijeg rešavanja zavisi u kojoj meri će novouvedena mera naći svoju primenu u praksi i ostvariti svoju svrhu.
OSNOV SUMNJE – NOVI ZNAČAJ U ISTRAZI I KRITIČKI OSVRT
Doc. dr Mile Šikman,
pp: 443-456
Osnovna funkcija tužioca u istrazi jeste otkrivanje i dokazivanje krivičnih djela. To znači da tužilac saznajno djeluje u operativnom odnosno, činjeničnom dijelu preduzimanja mjera i radnji na prikupljanju i obezbeđivanju dokaza, podataka i obavještenja u odnosu na izvršioca i konkretno krivično djelo za koje će kasnije preduzeti pravne radnje gonjenja. U skladu sa tim kao prvi zadatak ovlašćenog službenog lica jeste da nakon saznanja za postojanje „osnova sumnje“ da je izvršeno krivično djelo, obavjesti tužioca, te preduzima potrebne mjera da se pronađe učinilac krivičnog djela. Dakle, postupanje ovlašćenih službenih lica u istrazi preduzima se sa ciljem da osnovi sumnje prerastu u jedan novi kvalitet – osnovanu sumnju, odnosno da se dođe do jednog većeg stepena saznanja u okvir u koga utvrđene činjenice i okolnosti bliže ukazuju da je određeno lice izvršilo određeno krivično djelo, budući da je „osnovana sumnja“ potrebna za
podizanje optužnice. Prema tome, u vezi sa osnovama sumnje, dvije su ključne dužnosti ovlašćenih službenih lica i to: dužnost obavještavanja tužioca (odmah ili u roku od sedam dana), i dužnost da pod nadzorom tužioca preduzima potrebne mjere. Kao što se može uočiti osnovi sumnje imaju daleko veći značaj u tužilačkoj istrazi, budući da predstavljaju i materijalni osnov za pokretanje istrage. Međutim, to ujedno predstavlja i jedan od vodećih problema koji se javljaju u praktičnom postupanju. Do problema dolazi zbog neprovođenja određenih policijskih radnji radi utvrđivanja osnova sumnje prije obavještavanja tužioca o krivičnom djelu, ili neobavještavanje tužioca o događajima kod kojih može postojati osnov sumnje da je događaj u stvari krivično djelo. Uočava se da je i u jednom i u drugom slučaju ključni problem shvatanje ili različito tumačenje pojma osnova sumnje. Vrlo često policija i tužioci različito tumače iste činjenice: jedni ih smatraju osnovama sumnje, a drugi činjenicama koje nemaju taj stepen vjerovatnoće.
KRIVIČNOPRAVNA ZAŠTITA POLNOG INTEGRITETA DJECE I MALOLJETNIKA – MEĐUNARODNO-PRAVNI ASPEKT
Prof. dr Ivanka Marković,
pp: 457-468
Seksualno zlostavljanje i iskorištavanje djece predstavlja takav oblik kriminaliteta koji u savremenom društvu karakteriše izuzetna ekspanzija, dinamika, organizovanost i transnacionalna povezanost, a posebno starosna dob i uzrast žrtava koje su njime pogođene. U tom pogledu, ovaj vid kriminaliteta izbija u sam vrh najopasnijeg kriminaliteta jer je usmjeren prema djeci, posebno ženskog pola, što može imati veoma negativne implikacije na psihički i fizički razvoj njihove
ličnosti. Stoga je poslednja decenija prošlog, a pogotovo prva decenija ovog vijeka, obilježena mnogobrojnim konferencijama i sastancima, kako na evropskom, tako i na međunarodnom nivou, koji su rezultirali donošenjem značajnih konvencija, rezolucija i deklaracija, kojima se apsolutno zabranjuje svaki oblik seksualnog zlostavljanja i iskorištavanja djece. Autor u radu analizira najznačajnije međunarodne akte kojima su postavljeni standardi savremene krivičnopravne zaštite polnog integriteta djece i maloljetnika.
KRIMINALISTIČKO-OBAVEŠTAJNA SLUŽBA U REPUBLICI SRBIJI – KRIVIČNOPROCESNI I BEZBEDNOSNI ASPEKTI
Prof. dr Saša Mijalković,
Mr Goran Amidžić, Prof. dr Dane Subošić
pp: 469-485
Angažovanje policije na poslovima sprečavanja i suzbijanja teških oblika kriminala u Republici Srbiji vremenom je postalo nedovoljno s obzirom na „internacionalizaciju i modernizaciju“ savremenih kriminalaca. S tim u vezi, primetno je da obaveštajne i bezbednosne službe, između ostalih, dobijaju i zadatke suprotstavljanja posebno teškim oblicima kriminala. Takav trend primetan je i u reformi naconalnog sistema bezbednosti Republike Srbije, u kome uveliko
deluju „novi subjekti“, kao što su: Služba za borbu protiv organizovanog kriminala, Služba za borbu protiv visokotehnološkog kriminala, Služba za suzbijanje ratnih zločina, Uprava za sprečavanje pranja novca i Agencija za borbu protiv korupcije.
KRIMINALISTIČKA ANALIZA PISANIH I SNIMLJENIH ISKAZA
Doc. dr Zoran Đurđević,
Doc. dr Nenad Radović
pp: 487-498
Nezaobilazan element policijskog rada čini prikupljanje informacija koje o krivičnom delu mogu dati potencijalni svedoci (uključujući i žrtve) i lica osumnjičena za njegovo izvršenje. To je bitan elemenat za uspeh svakog postupka dokazivanja. Poseban predmet objektivne analize iskaza predstavlja kriminalistička analiza istinitosti pisanih izjava, transkripata, ili snimljenih izjava. Danas se za kriminalističku analizu izjava najčešće koriste dve tehnike, pri čemu se autori u radu upravo osvrću na njih: Analiza izjave na osnovu kriterijuma (Criterion Based Statement Analysis-CBSA) i Naučna analiza sadržaja (Scientific Content Analysis-SCAN).
MJERE TAJNOG NADZORA U CRNOGORSKOM ZAKONODAVSTVU – DEONTOLOŠKI ASPEKT
Doc. dr Velimir Rakočević,
pp: 499-509
U ovom radu u fokusu istraživanja su mjere tajnog nadzora koje policija treba realizovati nepristrasno i nediskriminatorski, odnosno u skladu sa kodeksom policijske etike. Obrađene su sljedeće specijalne istražne metode: tajni nadzor i tehničko snimanje telefonskih razgovora, tajno fotografisanje i vizuelno snimanje u privatnim prostorijama, tajno praćenje i tehničko snimanje lica i predmeta, simulirana kupovina predmeta ili lica i simulirano davanje i primanje mita, praćenje prevoza i isporuke predmeta krivičnog djela, snimanje razgovora uz prethodno informisanje i saglasnost jednog od učesnika razgovora, angažovanje prikrivenog isljednika i saradnika. Naznačene metode je neophodno sprovoditi objektivno i pošteno vodeći računa o specifičnostima pojedinih kategorija lica pod kriminalističkom obradom.
ULOGA POLICIJE U INFORMISANJU JAVNOSTI O POSTUPANJU U KRIVIČNIM STVARIMA
dr Tanja Kesić,
Mr Dragana Čvorović
pp: 511-524
U radu je obrađena uloga policije u informisanju javnosti o postupanju u krivičnim stvarima. Predstavljeni su međunarodni standardi i nacionalna pozitivnopravna rešenja u ovoj oblasti. Poseban interes u obradi izabrane problematike iskazali smo na polju zaštite određenih prava, kao što su pravo javnosti da bude obaveštena o policijskim aktivnostima i pravima određenih lica prema kojima policija postupa. Ispunjavajući jednu od svojih obaveza koja se bazira
na potrebi transparentnog postupanja, policija se može naći u poziciji prekršioca nekog od garantovanih ljudskih prava i sloboda. Ovde, pre svega imamo u vidu pravo na pravično suđenje i pravo na privatnost. Takođe, uskraćivanjem informacija o svom radu policija može biti optužena da krši pravo na slobodu izražavanja, odnosno pravo javnosti da bude upoznata sa policijskim postupanjem uopšte, pa i u krivičnim stvarima. Stoga je uspostavljanje balansa između uživanja ovih prava zadatak pozitivne međunarodne i nacionalne pravne regulative. Nemerljiv doprinos adekvatnoj zakonskoj regulativi predmetne problematike pruža i praksa Evropskog suda za ljudska prava, čije smo neke od najvažnijih odluka predstavili u ovom radu.
NASTANAK I ISTORIJSKI RAZVOJ MERA BEZBEDNOSTI
Mr. Jasmina Kiurski,
pp: 525-540
U radu je ukazano na nastanak, istorijski razvoj i na značaj mera bezbednosti kao krivičnih sankcija koje, s obzirom na svoju specifičnost, imaju i posebnu svrhu. Ona se sastoji u težnji da se otklone stanja ili uslovi koji mogu biti od uticaja da učinilac ubuduće ne vrši krivična dela. To znači da se merama bezbednosti ostvaruju prvenstveno ciljevi individualne prevencije, upravo otklanjanjem stanja ili uslova koji mogu dovesti do izvršenja krivičnih dela. Stoga su mere bezbednosti, kao relativno nova vrsta krivičnih sankcija, zaslužile da im se pokloni izuzetna pažnja u traženju mera koje neće predstavljati direktnu i neposrednu odmazdu, već postizanje ciljeva sprečavanja i suzbijanja kriminaliteta preventivnim postupanjem, koje ima okvire određene represivnim sistemom.
KRIVIČNI POSTUPAK NARODNE REPUBLIKE KINE
Vanja Bajović,
pp: 541-553
Predmet analize su osnovne karakteristike krivičnog postupka Narodne Republike Kine. Imajući u vidu teškoće u pronalaženju radova o kineskom pravu na drugim jezicima, osim kineskog, analiza je zasnovana prevashodno na odredbama Zakonika o krivičnom postupku. Nakon uvodnih napomena i istorijskog osvrta, prvi deo rada posvećen je krivičnoprocesnim subjektima, dok je u drugom delu u kratkim crtama izložen tok krivičnog postupka.
Reviews
Events
Other
JEDAN MALI OSVRT NA KARIJERU VELIKOG PROFESORA DR ŽIVOJINA ALEKSIĆA
Milan Škilić,
pp: 5-8
U primjeni prikrivenog istražitelja postoje određene specifičnosti i objektivni problemi koji predstavljaju prepreku u njegovoj efikasnoj primjeni. U praksi su izraženi problemi organizacione i finansijske prirode, nedostatak tehničke opremljenosti, neobučenost kadrova i problem malih sredina u kojima bi bilio lako prepoznati prikrivenog istražitelja. Kada se govori o prikrivenom istražitelju potrebno je istaći da je upotreba ovog instituta opterećena složenošću i neizvesnošću, koja je determinisana njegovim specifičnostima i okolnostima u kojima se sprovodi. Ona predstavlja najsloženiju posebnu istražnu radnju, čija
primjena iziskuje ispunjenje najviše uslova, neophodnih za ostvarenje svrhe njegovog određivanja (osiguranje dokaza, predmeta i tragova koji ukazuju na izvršenje krivičnog djela određenih lica, odnosno pripadnika kriminalne grupe i ispunjenje isto tako važnih uslova koji garantuju tajnost). Osim toga, primjena ove radnje traži zaštitu tjelesnog integriteta lica koje se pojavljuje u ulozi prikrivenog istražitelja. Specifičnosti i složenosti realizacije prikrivenog istražitelja, pored mnogobrojnih faza i aktivnosti i njihove povezanosti, posebno doprinosi i veliki broj tajnih djelatnosti, učesnika u realizaciji, i to kako neposrednih, tako i logističkih. Sve to jasno pokazuje koliko složenosti, neizvesnosti i problema donosi realizacija svakog kriminalističkog prikrivenog projekta, i zašto se on spontano i neorganizovano ne može odvijati na efikasan način. U radu ćemo se osvrnuti samo na neke specifičnosti i probleme koji se javljaju prilikom upotrebe posebne istražne mjere i radnje prikrivenog istražitelja.
NAČELO ISTINE U KRIVIČNOM POSTUPKU – IZMEĐU NEGIRANJA I POTREBE
Strahinja Davidov,
pp: 573-587
Angloameričke procesne ideje, primećuje autor, natopile su tlo kontinentalnoevropskog pravnog područja i uslovile eroziju tradicionalnih procesnih vrednosti, pre svega načela istine i iz njega izvedenog pravila o odgovornosti suda za utvrđeno činjenično stanje. Ne sporeći da su odstupanja od nekad vrhovnog načela nužna i da su teškoće verne reprodukcije prošlosti znatne, autor zauzima kritički stav prema tekućem procesu degradiranja težnji da se kriminalni događaj pravilno (istinito) rekonstruiše u postupku. U takvom raspoloženju se dalje zaključuje da aktivan položaj suda u istraživanju istine o činjenicama iziskuju kako osobena priroda krivičnog spora, tako i breme odgovornosti za pravilnost donete odluke. Takođe se nagoveštava da agilnost suda u izvođenju dokaza donosi i određene epistemološke prednosti. U nastavku rada se ukazuje na potencijalne rizike nekritičkog preuzimanja tuđih procesnih rešenja i ističu slabe strane bipolarne procesne organizacije koja podrazumeva apsolutnu dominaciju stranaka u izvođenju dokaza. U kontekstu toga, autor ističe skepsu da se evidentni problemi mešovitog krivičnog postupka mogu rešiti transplatacijom anglo-američkih formi postupanja i iznosi uverenje da građenje boljeg postupka treba početi na postojećim temeljima. Stara Evropa nema razloga da se stidi svoje blagonaklonosti prema istini.
