U radu se polazi od klasičnog stava koji su zastupali osnivač i kriminalistike, da ta nauka (kriminalistika) predstavlja kanal putem koga saznanja iz prirodnih i tehničkih nauka ulaze u sferu krivičnog postupka unapređujući metode rada sa dokazima i postupanje krivično procesnih subjekata. Na jednoj strani, kriminalistika usmerava prirodno tehničke nauke u cilju praktične primene naučnih otkrića za potrebe pretkrivičnog i krivičnog postupka i unapređenje dokazivanja. Kriminalistika preuzima saznanja, nova otkrića iz prirodnih nauka koje se mogu iskoristiti u unapređenju rada sa dokazima i utvrđivanju istine u krivičnom postupku. Čitava forenzika upravo odražava tu vezu između prirodnih nauka u užem smislu i prirodno naučne kriminalistike. Da bi nove metode, nova otkrića u radu sa dokazima mogla da se pravilno koriste u okviru krivičnog postupka, neophodno je razvijati procedure i postupke u skladu sa kojima će postupati krivičnoprocesni subjekti. Jedan od ključnih zadataka kriminalistike je upravo razvijanje tih procedura, pravila postupanja, ili čak metoda, kako bi nova saznanja prirodnih i tehničkih nauka i potencijali novih naučnih otkrića mogli da se primene u krivičnom postupku (primer: procedure u obezbeđenju tragova za DNK veštačenje i postupanje sa biološkim materijalom na uviđaju). Na drugoj strani, sprovode se praktična istraživanja i eksperimenti u okviru kriminalistike kako bi se uočila ograničenja i limiti novih naučnih otkrića koja se primenjuju u krivičnom postupku. Danas u tom cilju veliku ulogu imaju kriminalistički (foren-zički) instituti za veštačenja. U njima rade naučnici iz prirodno tehničkih nauka (npr., biolozi, fizičari, hemičari), koji su se u okviru rada instituta specijalizovali iz oblasti kriminalistike, upoznali sa potrebama krivičnog postupka (procedurama, normama ZKPa, ograničenjima u procesu dokazivanja). Prema tome, kriminalistika na jednoj strani podučava naučnike, forenzičare, potrebama krivičnog postupka, pravilima i graničenjima u procesu dokazivanja. Na drugoj strani ona izgrađuje pravila, i podučava krivično procesne subjekte (kriminalistič ke policajce, tužioce, sudije) kako da maksimalno iskoriste savremene prirodno tehničke metode za potrebe pretkrivičnog i krivičnog postupka i da istovremeno izbegnu greške, ograničenja i limite tih metoda. U radu se razmatra dvostruka uloga kriminalistike, kako u edukaciji naučnika, forenzičara, tako i na edukaciji i pomoći krivično procesnim subjektima u primeni i oceni novih metoda i naučnih otkrića. Teorijska razmatranja Autor potkrepljuje primerima iz oblasti DNK veštačenja, trasoloških veštačenja i balistič kih veštačenja. U radu se ukazuje na neka ograničenja i probleme u praksi, s obzirom na zapostavljenost izučavanja kriminalistike na pravnim fakultetima, što ograničava međusobnu komunikaciju i transfer neophodnih znanja između forenzičkih nauka i subjekata krivičnog postupka.
ZAŠTITA SVJEDOKA U KRIVIČNOM POSTUPKU PRED SUDOM BOSNE I HERCEGOVINE
Prof. dr Miodrag N. Simović,
pp: 27-51
U novije vrijeme, a naročito u zadnje dvije decenije mnoge države u svijetu su uspostavile mehanizme zaštite svjedoka, i to kroz zakonsko regulisanje i uspostavljanje programa zaštite svjedoka. Na ovaj način obezbjeđuje se neophodan kvalitet i dovoljna količina dokaza za uspješno vođenje krivičnog postupka. Osnov takvog pristupa su porast različitih vidova organizovanog kriminaliteta i aktivnosti kriminalnih grupa koje koriste taktiku zastrašivanja i prijetnji prema svjedocima, s ciljem da se svjedoci obeshrabe da sarađuju sa pravosudnim organima. Pri tom se procjenjuje da država nema mehanizme zaštite svjedoka. Međunarodnopravni okvir za postupanje u oblasti zaštite svjedoka u BiH, osim Konvencije UN protiv transnacionalnog organizovanog kriminaliteta, čine i Evropska konvencija za zaštitu ljudskih prava i osnovnih sloboda i Rimski statut Međunarodnog krivičnog suda. Uz to, novi Zakon o krivičnom postupku BiH iz 2003. godine uređuje da će pitanja koja se odnose na zaštićenog svjedoka regulisati posebnim zakonom. Uslijedilo je donošenje dva zakona, i to Zakona o zaštiti svjedoka pod prijetnjom i ugroženih svjedoka i Zakona o programu zaštite svjedoka, i to po ugledu na neke već postojeće projekte u drugim državama. Tako je ova oblast, osim Krivičnog zakona BiH i Zakona o krivičnom postupku BiH, Zakona o Državnoj agenciji za istrage i zaštitu, Zakona o Sudu BiH i Zakona o Tužilaštvu BiH, regulisana i sa dva lex specialis zakona, kojima se osigurava zaštita svjedoka u krivičnim postupcima koji se vode pred Sudom BiH. Kao podzakonski akti relevantni za ovu oblast su i Poslovnik Suda BiH i Pravilnik Odjeljenja za podršku svjedocima Suda BiH.
USKLAĐENOST KRIVIČNOG ZAKONA: HIPOTEZA I DILEME
Prof. dr Ivana Simović-Hiber,
pp: 53-68
U tekstu autor pokušava ukazati na probleme koji se pojavljuju u „merenju’’ pretpostavljene koherentnosti krivičnog zakona. Ako se pođe od hipoteze da su svi osnovni pojmovi i međupojmovi nedvosmisleni ili bar dovoljno određeni, da poštovanje načela zakonitosti i jasna zakonska kriminalna politika sadrže niz usaglašenih pojmova i njihovog nedvosmisleno pravilnog primenjivanja, u analizi se proverava osnovanost ovih postavki. Pitanja nisu nova, i svode se na sledeće: odnos načela zakonitosti i implementacija ideje zaštite ljudskih prava u krivičnopravni sistem (načelo zakonitosti i odnos opšteg i posebnog dela krivičnog zakona, tumačenje kao kategorijalno interpretativna i(ili) kreativna analogija?), politika krivičnog zakonodavstva koja se može prepoznati iz teksta zakona i preciziranje kažnjive zone kroz posmatranje odnosa krivičnog i prekršajnog zakonodavstva. Zaključuje se da bi doktrina, razrađujući sve segmente postavljenog pitanja trebalo da utiče na reinterpretaciju uloge pravnih i vanpravnih uticaja na načelo unutrašnje „sređenosti’’ krivičnog zakona i samo načelo zakonitosti.
MEĐUSOBNI ODNOS I KOMPETENTNOST ORGANA PREDISTRAŽNOG POSTUPKA
Prof. dr Božidar Banović,
pp: 69-88
Aktuelni Zakonik o krivičnom postupku odlikuje se, između ostalog, i novom strukturom i arhitektonikom, što je prouzrokovalo modifikaciju odnosa između osnovnih procesnih subjekata u svim, a pre svega u početnim fazama postupka. Sadašnji predistražni postupak predstavlja, u stvari, prethodnu fazu istrage, a karakteriše ga pretežno neprocesni karakter, uz posebno naglašenu ulogu tužioca, kao rukovodioca predistražnog postupka. Policija je aktivan saradnik javnog tužioca, ali funkcionalno potpuno podređena tužiocu, što se manifestuje kroz znatno naglašeniji nadzor i kontrolu tužioca nad svakom radnjom koju preduzima policija. Kompetentnost organa i drugih subjekata predistražnog postupka od naročitog je značaja kako za njegov uspeh, tako i za njegovu efikasnost. U ovom radu biće analizirani međusobni odnosi tužioca i policije, njihova kompetentnost, kao i kompetentnost drugih subjekata u funkciji ostvarivanja zadataka predistražnog postupka.
STRANAČKA ISTRAGA U SRPSKOM I ITALIJANSKOM KRIVIČNOM PROCESNOM ZAKONODAVSTVU I EFIKASNOST ISTRAŽNOG POSTUPKA
Doc. dr Aleksandar Bošković,
pp: 89-110
Savremeno krivično procesno zakonodavstvo karakteriše pojačana zakonodavna aktivnost koja za posledicu ima značajne reforme krivičnog postupka u cilju povećanja njegove efikasnosti. Glavna karakteristika tih reformi se ogleda u tome da mnoge zemlje evropsko kontinentalne pravne tradicije prihvataju i u određenom obimu preuzimaju krivičnoprocesne institute koji dolaze iz anglosaksonske pravne tradicije i koji su karakteristični za adverzijalni krivični postupak. Jedan od takvih instituta jeste i stranačka istraga, odnosno uvođenje zakonske mogućnosti da i odbrana sprovodi sopstvena istraživanja nezavisno od javnog tužioca koji vodi istragu. S obzirom na značaj ovog kompleksnog pitanja u radu će najpre biti predstavljene i analizirane odredbe srpskog Zakonika o krivičnom postupku kojima je regulisano pitanje prikupljanja dokaza i materijala u korist odbrane, kojom prilikom ćemo se kritički osvrnuti na pojedina sporna zakonska rešenja. Zatim će biti izvršena analiza stranačke istrage u Italiji, i to ne samo u delu koji se odnosi na odredbe Zakonika kojima se regulišu istraživanja odbrane, već i sa jednog šireg aspekta. To iz razloga jer je Zakonik o krivičnom postupku Italije iz 1988. godine uneo mnogobrojne i velike izmene u organizaciji krivičnog postupka, i to tako što je evropsko kontinentalni model postupka zamenjen sa adverzijalnim modelom. Takva direktna transplantacija pojedinih anglosaksonskih rešenja je u praktičnom postupanju dovela do niza problema za sve glavne krivičnoprocesne subjekte pa je u određenom domenu morao da interveniše i Ustavni sud Italije. Metodama koje će se koristiti u ovom istraživanju, kritička analiza sadržaja, deskripcija, komparacija, sinteza i dedukcija, nastojaće se da se dođe do relevantnih činjenica koje će omogućiti izvesnu komparaciju u pogledu organizacije stranačke istrage u Srbiji i Italiji, ali prevashodno da se dođe do zaključka u kom obimu uvođenje stranačke istrage menja procesni položaj glavnih krivičnoprocesnih subjekata i da li uvođenje elemenata stranačke istrage narušava koncept tužilačke istrage i na taj način utiče na efikasnost istražnog postupka u celini.
POSTUPAK PO PRIVATNOJ TUŽBI PREMA ZAKONIKU O KRIVIČNOM POSTUPKU SRBIJE IZ 2011. GODINE
Doc. dr Emir Ćorović,
pp: 111-129
Posmatrano formalo-pravno, postupak po privatnoj tužbi ne predstavlja posebnu vrstu krivičnog postupka prema srpskom Zakoniku o krivičnom postupku (ZKP). Naime, privatna tužba predstavlja vrstu optužbe (čl. 2. tač. 10. ZKP) koju u krivičnom postupku vrši privatni tužilac za krivična dela koja se po krivičnom zakonu gone ex privato (čl. 5. st. 1. ZKP). Pri tome, privatni tužilac se kao ovlašćeni tužilac može javiti kako u redovnom, tako i u skraćenom krivičnom postupku, s tim da će potonja krivičnoprocesna forma biti znatno zastupljenija u praksi, iz razloga što je ZKP predvideo da se skraćeni krivični postupak vodi za krivična dela za koja je propisana novčana kazna ili zatvor do osam godina (čl. 495. st. 1), a većina krivičnih dela koja se gone po privatnoj tužbi potpadaju pod navedeni „kazneni okvir“. Drugačije rečeno, privatni tužilac će se veoma retko sretati u redovnom krivičnom postupku. Međutim, privatna tužba kao oblik optužbe delom modifikuje kako redovni, tako i skraćeni krivični postupak. Imajući u vidu da je ZKP predvideo tužilačku istragu, privatni tužilac se ne može javiti u toj fazi redovnog krivičnog postupka. Zato se načelno može postaviti pitanje da li je opravdano s obzirom na postojeću koncepciju redovnog krivičnog postupka da privatni tužilac i dalje obituje kao ovlašćeni tužilac u tom tipu postupka. Osobenost skraćenog krivičnog postupka po privatnoj tužbi, u odnosu na isti taj postupak kada se vodi po optužnom predlogu javnog ili supsidijarnog tužioca, manifestuje se u tome što ZKP propisuje mogućnost da se stranke (privatni tužilac i okrivljeni) upute na postupak medijacije, što bi trebalo da rezultira povlačenjem privatne tužbe (čl. 505. st. 1. i 2) Ta mogućnost je opravdana s obzirom da je privatna tužba zasnovana na principu dispozitivnosti (neoficijelnosti), kao i s obzirom na to da je reč o krivičnim delima kod kojih je izraženija povreda privatnog interesa. Ipak, novi Zakon o posredovanju u rešavanju sporova koji je stupio na snagu 01.01.2015. godine, u čl. 3. st. 4. postupak posredovanja u krivičnim stvarima vezuje samo za imovinskopravni zahtev i zahtev za naknadu štete (iako je naknada štete vrsta imovinskopravnog zahteva). Imajući u vidu navedeno, u radu ćemo se detaljno osvrnuti na „postupak po privatnoj tužbi“, odnosno na uticaj privatnog tužioca i privatne tužbe na konturu redovnog i skraćenog postupka, te ćemo u tom smislu dati i izvesne predloge de lege ferenda.
РЕФОРМЫ В УГОЛОВНОМ И УГОЛОВНО - ПРОЦЕССУАЛЬНОМ ЗАКОНОДАТЕЛЬСТВЕ КАЗАХСТАНА - ПРИБЛИЖЕНИЕ К ЕВРОПЕЙСКИМ СТАНДАРТАМ
Prof. dr Nurgaliev B.M.,
Dr Lakbaev K.S., Docent Kusainova A.K.
pp: 131-154
В работе расматриваютсья перемены в уголовно-процессуальном законодательстве Казахстана в связы с выступом в силу с 1 яанваря 205 года. В реформе каторая предвзята была принята общеевропейская модель досудбеной подготовки: полицейский - прокурор-суд. Расматриваютсья новизны каторие были приняты, как на прм. институт следовального суды, и прочие. Выявлены аргументы за и против множества нових институтов, как на прм. процессуальное соглашение и другие. Во второйчасти работы высказываютсья оценки реформ уголовно-процесуального законодательства в страних постсоветского пространства.
KRIVIČNO DJELO NASILNIČKOG PONAŠANJA U KRIVIČNOM ZAKONODAVSTVU CRNE GORE
Doc. dr Darko Radulović,
pp: 155-166
U radu se razmatra krivično djelo nasilničkog ponašanja sa krivičnopravnog aspekta iako se ovom problemu može pristupiti i sa sociološkog i penološkog aspekta. Autor ukazuje na problem porasta krivičnih djela sa elementima nasilja. Na početku prati legislativnu uređenost ovog krivičnog djela još od vremena dok je Crna Gora bila u različitim oblicima državnog ustrojstva sa bivšim republikama, pa sve do najnovije inkriminacije ovog krivičnog djela, pri čemu se naglašava učestalost izmjena zakonskog uređenja ovog krivičnog djela. Najznačajnija izmjena desila se 2006. godine po kojoj umjesto osnovnog i kvalifikovanog vida krivičnog djela nasilničkog ponašanja imamo samo jedan, a raniji kvalifikovani oblici ovog krivičnog djela transformisani su u objektivni uslov inkriminacije. Autor ističe brojna sporna pitanja u vezi sa ovim djelom, navodi mišljenja drugih autora po tim pitanjima, kao i stanovišta sudske prakse.