Osnovna pitanja reforme krivičnog postupka Srbije su svedena na problematiku tipa istrage i konstrukcije glavnog pretresa, posebno u vezi uloge suda u dokaznom postupku, te problematike primarno stranačkog ili sudskog izvođenja dokaza, ali i na veoma važno pitanje (ne)postojanja načela istine u krivičnom postupku. Novi Zakonik o krivičnom postupku sadrži izuzetno veliki broj novih rešenja, čija je osnovna intencija da se krivični postupak učini efikasnijim, a pre svega bržim, iako nije sasvim izvesno da li će u praksi sva rešenja koja načelno imaju takav ratio legis, zaista i proizvesti takve pozitivne efekte. Konačno, oduvek je važilo pravilo dura lex – sed lex – „strog zakon – ipak zakon“, a shodno tome i „loš zakon, ili ne dovoljno dobar zakon“, je takođe zakon, onda kada predstavlja segment pozitivnog prava. Stoga je zadatak nauke krivičnog procesnog prava da ukazivanjem na osnovna normativna rešenja sadržana u novom Zakoniku o krivičnom postupku Srbije, omogući njegovu bolju primenu u praksi, ali i da skrene pažnju zakonodavcu, stručnoj i široj javnosti, na krajnje urgentnu potrebu izmena i dopuna novog Zakonika o krivičnom postupku, kako u cilju otklanjanja brojnih omaški, koje su u njemu sadržane, pa i grubih ne samo koncepcijskih, već i pravno-tehničkih grešaka, kojima novi ZKP obiluje, tako i radi eliminisanja iz njega onih odredbi koje su očigledno protivustavne. U radu čija je intencija da predstavi jedan opšti prikaz novog Zakonika o krivičnom postupku, uz ukazivanje na osnovna očekivanja od njegove primene, osvrnućemo se na ključne koncepcijske odredbe novog Zakonika i neke karakteristične primere novih rešenja, a naročito onih, koja bi u praksi mogla da budu problematična i u pogledu kojih se mogu očekivati i izvesne modifikacije u predstojećem periodu.
POSTUPAK ZA IZDAVANJE KAZNENOG NALOGA: PROCESNO ZAKONODAVSTVO U BOSNI I HERCEGOVINI I REGIONALNI UPOREDNOPRAVNI OSVRT
Dr Hajrija Sijeričić-Čolić,
pp: 49-75
U radu se analiziraju koncepti povezani sa skraćenim i pojednostavljenim formama krivičnog postupka. Danas postoji veliki broj skraćenih postupaka i pojednostavljenih suđenja u nacionalnim krivičnoprocesnim sistemima. Bez obzira na to kako su normativno uređeni i kako ih pozitivno pravo naziva, oni otvaraju put racionalizaciji krivičnog postupka, otklanjaju dugotrajnost krivičnih postupaka i ubrzavaju ih, omogućavaju optuženom, naročito nakon priznanja krivičnog djela, brzo okončanje krivičnog postupka i donošenje sudske odluke. Posebna pažnja je usmjerena, iz regionalne perspektive, na one pojednostavljene forme krivičnog postupka u kojima se krivična sankcija ili mjera izriče izvan stadija glavnog pretresa. Zaključna izlaganja odnose se na zajedničke karakteristike pojednostavljenih procesnih oblika i instituta u Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Hrvatskoj, Makedoniji, Sloveniji i Srbiji.
NEKI PARADOKSI VIKTIMOLOGIJE U 21. VEKU
Prof. dr Ivana Simović-Hiber,
pp: 77-92
Zapažanje o nužnosti redefinisanja samog pojma kriminaliteta u novom svetu neoliberalizma i pratećih socijalnih utopija koje upućuju na minimiziranje uloge države i prava je navelo autora da pokuša da redefiniše i novu ulogu viktimologije. Koristeći kao primere krajnosti dva uočena i simbolički izabrana paradoksa – paradoks uticaja uloge žrtve na pojam protivpravnosti krivičnog dela i paradoks naoružane žrtve, učinjen je pokušaj potrage za mestom žrtve u savremenom kontekstu viktimologije. Primećuje se da klasično krivično pravo ne reaguje na realnost žrtve, ostajući u nedopustivo konzervativnoj ulozi. U razradi primera se pominje kao kontraparadigma novi paradoks – ideja promocije naoružane žrtve u cilju samoodbrane, uz viktimološko pitanje da li će žrtvama biti bolje ako su naoružane? U kontekstu redefinisanja pojma kriminaliteta i uloge žrtve nezaobilazni su pojmovi države blagostanja i neoliberalizma kao termina koji označava primarnim „spontani poredak“ koji podrazumeva samoograničenje prava u korist „nove“ organizacije društva i tržišta. Tako neoliberalna utopija pokušava da predloži i stvori sintezu slobodnog tržišta i „bezbedne“ države. Uloga ovog koncepta u savremenom krivičnom pravu i kriminologiji nije dovoljno zapažena i objašnjena. Može se reći da je upravo utilitarizam, kao novi način „mišljenja“ nesumnjivo okrnjio značenje načela zakonitosti. Stoga bi se moglo zaključiti da pristup krimi nalitetu mora pronaći nove instrumente efikasnog funkcionisanju u (ili nasuprot) neoliberalnom duhu i društvenom modelu, ili će u suprotnom i samo krivično pravo postati ritual lišen vrednosne komponente.
RAZUMEVANJE KRIVIČNE ODGOVORNOSTI I KAŽNJIVOSTI U SRPSKOM ZAKONODAVSTVU I TEORIJI
Prof. dr Igor Vuković,
pp: 93-105
Poslednjih godina, u srpskoj nauci krivičnog prava pitanje odnosa krivice i krivične odgovornosti bilo je od značaja za drugačije definisanje krivičnog dela, prema Krivičnom zakoniku od 2005. godine. Kako je promenjen pojam krivice, pojam krivične odgovornosti, bar u obliku u kojem je do tada upotrebljavan u literaturi i zakonodavstvu, pokazao se kao suvišan. Kako se međutim u svakodnevnom govoru i dalje sreće sintagma krivične odgovornosti, otvara se pitanje njenog razumevanja unutar aktuelnog sistema krivičnog prava. Jedno od mogućih značenja krivične odgovornosti može se odnositi na samu primenu krivičnih sankcija, pre svih kazne. To otvara pitanje pojma kažnjivosti, naročito u kontekstu instituta oslobođenja od kazne i pojedinih osnova izvinjenja koji se sreću u stranom zakonodavstvu. Autor razmatra pojmove krivične odgovornosti i kažnjivosti, polazeći od aktuelnih teorijskih stanovišta i zakonodavnih rešenja.
UBRZANJE POSTUPKA KAO KLJUČNI CILJ REFORME KRIVIČNOG POSTUPKA U REPUBLICI MAKEDONIJI
Prof. dr Gordan Kalajdžijev,
pp: 107-127
Pojednostavljenje i ubrzanje postupka je bio jedan od glavnih ciljeva reforme. Ne samo zato što su zbog ovog cilja uvedene mogućnosti za sporazum i nove forme ubrzanih postupaka koji su ukratko prikazani u ovom radu, već ceo koncept reforme u celini pokušava pojednostaviti kazneni postupak. U tom cilju se napušta ne samo sudska istraga, već i sudski paternalizam u celini. Važan cilj reforme je da se sud rastereti obaveze da sam, po službenoj dužnosti, razjašnjava slučaj, a teret da dokaže krivicu van svake razumne sumnje preuzima javno tužilaštvo, što bi trebalo doprineti da sud ostane nepristrasan arbitar, ali i značajno da ubrza postupak. Tako, u Makedoniji, za razliku od većine država u regionu, sudska istraga se deformalizuje i praktično preskače, a ne zamenjuje se novom optužnom istragom u kojoj bi javni tužilac radio isto ono što je ranije radio istražni sudija. Sa druge strane, makedonski ZKP je jedini u regionu koji po primeru Italije, formira pravosudnu policiju. Bitan element ideje da javni tužilac neposredno raspolaže timom u koji su uključeni i iskusni kriminalni inspektori je vezan za ubrzanje postupka. Sada, ne samo što sudska istraga otpada, već se prave napori da se stvore uslovi da javni tužilac sam, uz pomoć inspektora i stručnih pomoćnika kao njegovih asistenata, brzo prikupi podatke i dokaze da bi najpre odlučio da li će voditi istražni postupak, koji se pak nadovezuje na predistražni postupak i da je već jedna priprema za suđenje. Pokušaj pojednostavljenja postupka preko njegovog remodeliranja napuštanjem istražnog načela i odstranjivanjem inkvizitornih elemenata se ne zadržava samo na prethodnom postupku. Rasterećenje suda da istinu utvrđuje po službenoj dužnosti, što nepotrebno optovaruje sudstvo – nametnuvši mu praktično deo obaveza stranaka u postupku – u Makedoniji, kao i u svim drugim državama regiona, se smatralo strateškim pitanjem koje zaslužuje prioritet. Kao što je poznato, reforma postupka u glavnoj raspravi se u svim zemljama odvijala prebacivanjem dokazne inicijative na stranke i uvođenjem unakrsnog ispitivanja na suđenju. Ipak, većina država u regionu su odlučile da ne pasivizuju sud u potpunosti, pa i dalje, sa određenim ograničenjima, dopuštaju da sud i sam predlaže dokaze. Ovakav hibridni model se ocenjuje kao svojevidan razuman kompromis koji je navodno optimalan, baš zbog toga što u predlaganju i izvođenju dokaza inicijativa se prepušta strankama, a sudu se ostavlja mogućnost na kraju da i sam postavlja pitanja, da izvodi dokaze i slično, kada sud smatra da je to neophodno.
ULOGA UDRUŽENJA GRAĐANA U POSTPENALNOM TRETMANU
Dr Ana Batrićević,
Jelena Srnić
pp: 129-155
Postpenalni tretman, kao skup mera i postupaka koji se primenjuju prema osuđeniku nakon izlaska iz penitencijarne ustanove, predstavlja završnu fazu resocijalizacije i igra značajnu ulogu u prevenciji recidivizma. U mnogim pravnim sistemima, aktivnosti koje čine postpenalni tretman prestupnika odvijaju se u saradnji između državnih organa i nevladinih organizacija, dok je u nekim slučajevima njegovo sprovođenje u potpunosti prepušteno civilnom sektoru. U Republici Srbiji je oblast postpenalnog tretmana dugo bila zanemarena, kako u zakonskom tako i u praktičnom smislu, što se negativno odrazilo na stopu recidiva. Ali, novi normativni okvir, posebno Zakon o probaciji, čije usvajanje se očekuje u bliskoj budućnosti, posvećuje značajnu pažnju toj problematici. Autori ovog rada određuju pojam i značaj postpenalnog tretmana, analiziraju postojeće propise relevantne za njegovo sprovođenje u našoj zemlji uopšte, posebno od strane nevladinih organizacija ili u saradnji između državnog i civilnog sektora, i opisuju pozitivne primere postpenalnih programa iz zakonodavstva i prakse drugih zemalja ali i pionirske napore domaćeg civilnog sektora u toj oblasti. Autori takođe ističu određene prednosti i nedostatke pre puštanja sprovođenja postpenalnog tretmana nevladinim organizacijama i iznose predloge za njegovo unapređenje u skladu sa komparativnim uzorima i međunarodnim i evropskim standardima uz puno uvažavanje ljudskih prava kako prestupnika tako i žrtava krivičnih dela.
Prikazi
Događaji
ZAKLJUČCI SA PEDESETOG REDOVNOG GODIŠNJEG SAVETOVANJA SRPSKOG UDRUŽENJA ZA KRIVIČNOPRAVNU TEORIJU I PRAKSU
/,
pp: 157-158
